BDS i antisemitizam: kada bojkot pogodi Jevreje

Kritika je dozvoljena. Nije u tome pitanje.

Kritikujte Izrael. Izraelci to rade svakog dana: novine, sudovi i oficiri svake nedelje raspravljaju o naseljima, proporcionalnosti i vođenju rata. Nikome za to nije potrebna dozvola. Pravo pitanje je oštrije, a oni koji viču „vi svakog kritičara nazivate antisemitom“ retko na njega odgovaraju: kada kampanja prestaje da tretira Izrael kao državu koja može da pogreši i počinje da tretira Jevreje kao narod koji se sme izopštiti, okriviti ili lišiti prava koja svi drugi narodi zadržavaju?

Ta granica nije izmišljena. Definicije, pravila bojkota, slučajevi na univerzitetima i parlamentarna glasanja ostavljaju dokumentovani trag. Pratite ga.

Šta tekst IHRA zaista kaže

Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust je u maju 2016. usvojila pravno neobavezujuću radnu definiciju: „Antisemitizam je određeno viđenje Jevreja koje se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima.“ U istom dokumentu, u rečenici koju njegovi protivnici često preskaču, piše da se „kritika Izraela slična onoj koja se upućuje bilo kojoj drugoj zemlji ne može smatrati antisemitskom“. Dakle, ne, IHRA ne zabranjuje razgovor o Gazi, naseljima ili Netanjahuu. Njeni ilustrativni primeri tiču se konteksta. Oni, između ostalog, ukazuju na uskraćivanje prava Jevreja na samoopredeljenje dok se to pravo drugim narodima ne osporava, primenu standarda koji se ne zahtevaju od drugih demokratija, upotrebu klasičnih antisemitskih predstava za opisivanje Izraela, poređenje izraelske politike s nacistima i pripisivanje kolektivne odgovornosti Jevrejima za državu Izrael.

Liga protiv klevete podržava IHRA kao smernice i sredstvo za obuku, a ne kao uvođenje novog krivičnog dela zbog izgovorene reči, i napominje da neki od primera koji se odnose na Izrael i dalje predstavljaju izražavanje zaštićeno Prvim amandmanom Ustava SAD. U tome je suština. Tekst služi prepoznavanju problema: objašnjava zašto su određeni stereotipi antisemitski čak i kada se predstavljaju kao razgovor o spoljnoj politici. Ne pretvara svaku oštru kolumnu u mržnju.

Evropski parlament je 1. juna 2017. usvojio rezoluciju kojom podržava definiciju IHRA i poziva države članice da je i same usvoje, da zaštite jevrejske zajednice od zločina iz mržnje i govora mržnje i da podrže policijske istrage antisemitskih napada. Nemačka je usvojila definiciju kasnije te godine. Bundestag je 2019. povukao istu granicu kada je osudio izjave „koje su formulisane kao navodna kritika politike države Izrael, ali su zapravo izrazi mržnje prema jevrejskom narodu“.

Argumenti protiv definicije i šta ona štiti

Saslušajte protivnike onako kako sami obrazlažu svoj stav. Institut za strateški dijalog beleži da aktivisti za slobodu govora tvrde da IHRA guši izražavanje time što neke kritike cionizma i Izraela tretira kao antisemitizam. Alternativni tekstovi, Jerusalimska deklaracija o antisemitizmu i dokument Nexus, pokušavaju da tu granicu postave uže.

Sada pogledajte šta takva, uža granica štiti. Američki jevrejski komitet napominje da nijedna vlada nije podržala te alternative i da Jerusalimska deklaracija brani primenu dvostrukih standarda prema Izraelu, kao i kampanju bojkota, povlačenja investicija i sankcija, čiji je osnivač rekao da želi da razgradi jevrejsku državu. Institut za strateški dijalog, opisujući Jerusalimsku deklaraciju sopstvenim rečima, kaže da je njenim autorima posebno stalo do zaštite zalaganja za prava i samoopredeljenje Arapa u Gazi i u Judeji i Samariji; da ona podršku dvonacionalnoj državi s punom građanskom ravnopravnošću ne smatra antisemitskom, iako bi to značilo kraj Izraela kao jevrejske države; i da BDS tretira kao kampanju bojkota i sankcija, a ne kao antisemitizam sam po sebi.

To je argument u prilog slobodi govora. Nije dokaz da je antisemitizam redak. Odmerite ga prema izuzetku koji sama IHRA predviđa za uobičajenu kritiku i prema slučajevima u kojima je „kritika“ usmerena samo na Jevreje.

Institut za strateški dijalog takođe ukazuje na znatno preklapanje koje galama prikriva: obe strane se slažu da se izraelska politika može kritikovati i da kritika može biti antisemitska po obliku ili motivu. Spor se vodi oko dvostrukih standarda, osporavanja jevrejskog samoopredeljenja i poređenja s nacizmom ili aparthejdom. To nisu semantičke sitnice. Od toga zavisi da li je jevrejski student građanin sa sopstvenim stavom ili zamena za vladu.

Kada bojkot pogodi Jevreje

Pokret za bojkot, povlačenje investicija i sankcije predstavlja se kao kampanja protiv izraelske države, po uzoru na izolaciju Južne Afrike pod aparthejdom, a ne protiv Jevreja. CAMERA beleži da Palestinski nacionalni komitet BDS-a insistira na tome da se protivi „svim oblicima rasizma, uključujući antijevrejski rasizam“ i da se žali kako protivnici poistovećuju pritisak na Izrael s antijevrejskim rasizmom. U redu. Uzmimo u obzir taj opis sopstvenog delovanja. Zatim pročitajte pisana pravila.

Palestinska kampanja za akademski i kulturni bojkot Izraela, pokrenuta 2004. kao jedan od osnivačkih ogranaka BDS-a, poziva međunarodnu zajednicu da bojkotuje izraelske akademske i kulturne ustanove uz obrazloženje da su saučesnici u sistemu ugnjetavanja. NGO Monitor citira poziv PACBI-ja publici da bojkotuje izraelske umetnike poput Izraelskog baleta i Izraelske filharmonije, koju PACBI optužuje da je „partner države u planiranju, sprovođenju i zataškavanju ratnih zločina i kršenja međunarodnog prava“. InfluenceWatch beleži tvrdnju PACBI-ja da je „ogromna većina“ izraelskih i proizraelskih članova akademske zajednice saučesnik, bilo zato što brane državu ili zato što je ne osuđuju dovoljno. Zapitajte se: kakav zakon donosi baletska trupa? To nije sankcija protiv nekog zakona. To je test lojalnosti za muzičare i univerzitete.

Na univerzitetima u SAD ista logika pogađa Jevreje koji uopšte nisu Izraelci. Pregled aktivnosti na univerzitetima u periodu 2020–2021 koji je sprovela Liga protiv klevete (ADL) pokazao je da su zvanične smernice BDS-a za kulturni bojkot, koje pozivaju na izbegavanje „aktivnosti koje uključuju Izrael, njegove lobističke grupe i saučesničke ustanove“, imale „nesrazmerno veliki uticaj na jevrejsku zajednicu“, jer grupe koje podržavaju BDS obične američke jevrejske organizacije često tretiraju kao „lobističke grupe“ ili „saučesničke ustanove“. Isto čine i pravila protiv normalizacije odnosa, koja događaje uz učešće Izraelaca i Arapa iz Gaze ili iz Judeje i Samarije smatraju nelegitimnim ako podrazumevaju „ravnopravnost“. Tako bojkot neke politike postaje bojkot cele zajednice.

Pojedinačni slučajevi pokazuju kako se meta premešta s vlade na osobu. U septembru 2018. profesor Univerziteta u Mičigenu John Cheney-Lippold povukao je obećanu preporuku kada je saznao da student želi da se upiše na program u Izraelu; univerzitet mu je izrekao disciplinsku meru, uz obrazloženje da je njegovo „ponašanje daleko ispod očekivanja Univerziteta i fakulteta u pogledu toga kako … nastavnici komuniciraju sa studentima i kako se prema njima ophode“. Nezavisna istraga o Nacionalnoj uniji studenata Ujedinjenog Kraljevstva, koju je sažeo Institut za strateški dijalog, utvrdila je propuste u sprečavanju antisemitskog uznemiravanja koje se služilo klevetama o ritualnim ubistvima i stereotipima o Rotšildima i smatralo jevrejske studente odgovornim za državu Izrael. Kolektivna krivica, zavere i test koji nijedna druga etnička grupa ne mora da polaže: to su primeri IHRA u svakodnevnom izdanju.

Nemačka je to rekla naglas

Bundestag je 17. maja 2019. godine, na predlog CDU/CSU-a, SPD-a, FDP-a i Saveza 90/Zelenih, usvojio rezoluciju o suprotstavljanju pokretu BDS i borbi protiv antisemitizma. Fondacija za odbranu demokratija napominje da je glasanje bilo politički čin, a ne donošenje krivičnog zakona. Predlog citira IHRA, ponovo potvrđuje cilj uspostavljanja dve države, a zatim iznosi istorijsko zapažanje na koje nemački zakonodavci imaju puno pravo. CAMERA citira usvojeni tekst: „obrazac argumentacije i metode pokreta BDS su antisemitski“, a pozivi BDS-a na bojkot izraelskih umetnika i nalepnice „Ne kupujte“ na izraelskoj robi „podsećaju na najstrašnije razdoblje nemačke istorije“. U engleskom prevodu istog predloga koji objavljuje Jewish Virtual Library piše da te nalepnice „neizbežno bude sećanja na nacističku … parolu ‘Kauf nicht bei Juden!’ (Ne kupujte od Jevreja)“. Bundestag je odlučio da ne finansira organizacije koje dovode u pitanje pravo Izraela na postojanje ili aktivno podržavaju BDS i pozvao druge javne institucije da učine isto.

BDS i pojedini nemački kritičari odgovorili su da rezolucija sputava političko izražavanje. CAMERA citira Palestinski nacionalni komitet BDS-a, koji odbacuje „antijevrejski rasizam“ i insistira na tome da mu je meta režim, a ne narod. Jürgen Trittin, poslanik Zelenih koji se protivio predlogu, tvrdio je da postoji „atmosfera zastrašivanja kritičara izraelske okupacione politike“ i da bi poistovećivanje BDS-a s antisemitizmom oklevetalo učesnike nenasilnih kampanja. Zato proverite tu tvrdnju prema pravilima. Bojkot države poznato je sredstvo. Bojkot čiji pisani kriterijumi proglašavaju izraelske horove i orkestre saučesnicima, a čija praksa na univerzitetima tretira život jevrejskih studenata kao saučesništvo, više se ne tiče vlada i granica.

Suština

Teret dokazivanja je na onome ko iznosi optužbu, a isti kriterijum važi i za najteže optužbe u vezi s ratom u Gazi, uključujući optužbu za genocid. O dokazima, pravu i vojnoj praksi može se raspravljati. Naza: Prava priča raspravlja o njima kroz iskaze oficira pred kamerom koji govore šta im je bio posao, a ne kroz horsko ponavljanje stavova. Ono što se ne sme prokrijumčariti pod „kritikom“ jeste najstariji obrazac: Jevreji, zato što su Jevreji, moraju da odgovaraju za državu, da izgube svoje mesto u kulturi ili da dokazuju nevinost koju nijedna druga dijaspora ne mora da dokazuje. IHRA ne okončava tu raspravu. Ona joj daje ime.

Zatim pročitajte šta je BDS, rečima njegovih osnivača.